О књизи: година / Владимир Казаков корачао је пољем ауто-ентузијаста древним и провереним путем – од горег ка бољем. Колико је совјетских љубитеља мотора са унутрашњим сагоревањем користило овај добро утабани пут, полако добијајући брзину и коњске снаге. Тако је Володја, пошто је након очеве смрти добио стари мотоцикл Урал и возио га једну сезону, одлучио да му је кров над главом ипак бољи од свежег ветра у лице. Сакупивши нешто новца и продавши наследство на три точка, Казаков је себи купио запорожец са великим ушима. Након тога, уз помоћ додатних капиталних улагања, сукцесивно је поседовао још један, новији Запорожец, затим Москвич-412, да би на крају прерастао до петог модела Жигулија. Овај аутомобил је, као и сви претходни, такође био прилично коришћен. Истовремено, Сергеј Меншов, Казаковов пријатељ, који је посматрао све ове транспортне перипетије и саркастично коментарисао Владимирове нове аквизиције, признао је да власник вози „бубу“ много чешће од претходних аутомобила и да је „третира“ много ређе..